Prva noć nakon porođaja

22 : 45 h. KRAJ. Rodila sam novi život. Ja sam mama. 
Tri braunile, dve na desnoj, jedna na levoj ruci. 
Nokti modri od stiskanja šipki pored kreveta.
Dole ispod zelenog čaršafa sedi doktorka i ušiva. Jako dugo. Neki ubod osetim, neki ne.
Mokra sam skroz, vruće mi je, pa na mahove sva drhtim. 
Jako sam žedna, kao nikada u životu.
Sestre užurbano prolaze, meni prilazi jedna arogantna.
Baš ona daje mi najlepšu narukvicu koju sam ikada ponela na zglobu svoje ruke.
Moj životni broj 6143.
Stiže i moj anđeo sa mašnom oko struka.
Modri noktići, modre usne, sve maleno.
Najlepše reči upućujem tom smotuljku, liju suze radnosnice. Pa ja sam MAMA.
Iza staklenih vrata jedna babica to posmatra, krišom izvadi zgužvanu maramicu iz džepa i obrisa i ona suze.
Dobaci mom doktoru, " Rasplaka me ovo tvoje dete ". 
Dodaju mi telefon da javim porodici. 
"Pričaj koliko hoćeš, imam ja ovde još koliko voliš da šijem" , dobaci doktorka.
Ne razmišljam ja o rani, niti o telefonu, ja samo gledam u nju.
Osećam kako gazama zaustavljaju krv, vidim samo sestrinu ruku koja baca svaki sekund po jednu, natopljenu, bordo.
Šta me briga, na grudima mi je ćerka. Ja se ničeg više ne bojim.
"Zovi", kaže doktor, "Evo ja ću ti pozvati koga želiš".
Isplakah se dok sam svima saopštila. 
Zaboravila sam koliko sam žedna.
Pipam kosu koja je još uvek skroz mokra.
Sada mi je već jako hladno.
Čujem kako neki muški glas dobaci da je pola 1. Već? 
Moj život su odneli. Ja sam ušivena i na opservaciji. Čekam.
Čekam sobu. Čekam ručice malene. Čekam vodu. Čekam podoj. Čekam bliskost.
" 54cm, baš je dugačka, apgar 10, zdrava je, bravo majka ".
Ponosna sam. Srećna. U ušima odzvanja to " majka " , ništa lepše nisam čula.
Pogledam u moje nokte, još su modri. Ruke u modricama od stiskanja. 
Krećemo. Krevet gura nasmejana sestra. Ulazimo u lift. Sada već osećam neki strašan umor. "Izgubila si dosta krvi, ne brini, brzo to organizam nadoknadi ".
02 : 15h. U sobi su dve porodilje, ja sam treća. Jedna spava dubokim snom, pored nje je prazan bebin krevetić. Druga je okrenuta ka zidu i bolno jauče. I ona čeka svoju bebu.
Prebacuju me na krevet. Ispod mene je lokva krvi. Kaže sestra " To je normalno, stavi 2, 3 uloška ". 
Ležim i pijem konačno vodu. Gledam onaj bebi krevetić. Bože, ja sam stvarno mama.
02 : 35h. Čujem bebu na hodniku kako plače, nežno i slabašno. Ženski glas odande izgovori " Stiže 6143 u boks ". Pogledah narukvicu. Jao pa to je moje čedo.
U sobu ulazi neka nova sestra. " 6143, idemo na umivanje i kupanje ". 
Ustadoh jedva. Ruke bole. Noge jezivo. Svaki zglob. Rana. Trtična kost. Šake. Vrat. 
Ona ledena voda po licu na kratko me vrati u život. A onda realnost.
Hodnik mračan. Jedva se vučem. Na rukama braunile. Pridržavam onaj uložak, a trag krvi ostaje za mnom. Spavaćica krvava. Sve. 
Jedna žena se vraća sa kupanja. Gleda me tim istim pogledom kao i ja nju. Mi smo hrabre, mame lavice.
Kupatilo je grozno. Zagušljivo. Vrti mi se u glavi. " Hajde mala nužda, a ja ću te nagraditi kupanjem ", izusti ona sestra. 
Uf kakva ponuda. Strah. Bol. Rana jezivo boli. Ali uspela sam. 
I okupah se. Sve za 5 minuta. Nema kupke. Nema udobnog veša. Nema peškira. 
Tu prvu noć imaš samo mrežasti uložak, bolničku spavaćicu i mokre noge do sobe.
03 : 00 h. Stiže anđeo moj. Najlepši. Okupana. Malena. Savršena. Hana. 
U ušima i dalje odzvanja. JA SAM MAMA.

Kako sam " preživela " epiziotomiju ?!

Kada pomislim na ranu od epiziotomije, evo odmah mi nije dobro. 😊

Porodila sam se 05.11.2018.godine u Narodnom Frontu. O porođaju i vođenju trudnoće ću posebno pisati. 

Dakle, prirodan porođaj, epidural nije delovao kako treba, nažalost lateralizovao se, ali porodila sam se brzo i donela na svet moju devojčicu. 

Ono malo epidurala mi je omogućilo da imam bar bezbolno ušivanje. I nakon dva sata ležanja u porođajnom boksu, prebaciše me onako umornu u sobu. Ja kažem sebi, kako divno iskustvo, pa rana ni posle 4 sata ne boli, ništa me ne boli, pa ja sam srećna žena.😄Iščekujem ja tako moju Hanicu da je donesu, kad ono... Popušta anestezija, ja ne mogu ni da se okrenem u krevetu, o ustajanju da ne pričam. Dolazi sestra da me vodi na umivanje  i kupanje i obavljanje prve nužde i tada shvatam da nešto nije kako treba. Ona " baci pogled " i samo dobaci, ogromna ti je rana, ali dobro, drži se. 

Lek protiv bolova ne smem zbog gastritisa, kažu istrpi, šta ćeš. 

Stiže prvi obrok, ja ne mogu da sednem, ne mogu na levu stranu, zateže me strašno, mogu samo da jedem u ležećem položaju na desnoj strani. Tada shvatih da mene boli i trtična kost i pročitah na listi da imam i iščašenje iste. Ah, a ja mislila da sam prošla odlično. 🤣
E tada sam već morala primiti inekciju analgetika, inače ne bih bila u stanju da se posvetim mojoj maloj devojčici. 

U Narodnom Frontu postoji ona stolica koja ima udubljenje u sredini i tu možete sedeti dok jedete ili dojite bebu, a da ne pritiskate ranu. Ja nisam mogla ni na njoj sedeti, jednostavno meni su bolovi bili strašno jaki.

Elem, na kraju je moj divan doktor pregledom ustanovio da su suviše prezategnuti konci i da zato imam takve bolove, te je zakazao raniju posetu i skidanje konaca. Nakon 6 dana kada su mi skinuti konci osetila sam takvo olakšanje da vam ne mogu opisati.
Rana je i dalje bolela, ali ni približno onim bolovima sa početka. Konačno sam mogla moju bebu dojiti u sedećem položaju i barem jesti kao čovek 🤣 
A trtična kost - pa bogami 3 meseca je trajao oporavak. 

Moj neki savet mamama sa epiziotomijom je da ne forsiraju sedenje dok ne spadnu konci ili bar dok ne osetite da ste spremne da se oslobodite i sednete.
Takođe redovna higijena je obavezna - tuširanje nakon svake nužde i izbegavanje agresivnih sapuna i kupki, redovno menjanje mrežastih uložaka. 
Ukoliko imate jake bolove, analgetik koji ide uz dojenje će pomoći, a inekciju vam uvek mogu dati dok ste u bolnici da bi vam olakšali bolove i  brigu o vašoj bebici.
Ma šta je jedna rana u poređenju sa malenim stvorenjem koje ste donele na svet ? !  ❤

Ishrana tokom trudnoće

Jesti za dvoje? Pa to je smešno. Onda ćete verovatno tako i izgledati već u 4.mesecu trudnoće.
Pravilno je - jesti umereno, zdrave namirnice, unositi dovoljno proteina i vitamina, kao i jesti što raznovrsnije.

Ja sam na samom početku imala užasne mučnine i nisam mogla da jedem meso, niti tešku hranu, živela sam na voću i jedino mi je to prijalo.
Vremenom se vratio apetit, ali ja sam i dalje imala neverovatnu želju za voćkama. Jagode i lubenice su mi se smičile za ceo život.  :) Sećam se da je moj tata morao da traži jagode na početku aprila, jer ja jedan dan nisam mogla bez njih. A onda me je uhvatilo i neko ludilo za borovnicama. Pa onda trešnje. Ko zna koliko kilograma sam pojela :)


Na svakoj kontroli krvne slike sve je bilo perfektno, sem blage anemije i to tek od 8.meseca. Uzimala sam od suplemenata Femibion 2, ali moram reći da bez zdrave hrane ništa ne čini suplementacija. To je samo dodatak.

Ukupno sam dobila 11kg do porođaja i kretala sam se svaki dan preko 5km. A radila sam do početka 8.meseca. Naravno, to je opravdano ukoliko imate normalnu trudnoću bez rizika i opet uz konsultaciju sa vašim ginekologom.

Tokom trudnoće ne treba preskakati obroke, treba jesti namirnice bogate folatima, omega masnim kiselinama, kao i gvožđem. Izbegavajte prženu i začinjenu hranu, jer je gorušica i bez toga uvek prisutna u drugom stanju ( barem kod mene je tako bilo ).  I kad smo kod toga, one priče baka - ako imaš gorušicu, beba će imati kosicu - kod mene se rodi ćelavica mala :)


O hidrataciji tokom trudnoće ne treba ni pisati - to je pod obavezno. Što više vode, prirodnih sokova i poneki čaj nije na odmet ( ali se raspitajte koji čajevi su dozvoljeni ).

Ono što se meni zgadilo u trudnoći je upravo čaj, a do tada sam ga pila svako jutro umesto kafe. A sad kad sam se porodila pijem kafu umesto čaja :)
Jabuke su mi bile tako užanog ukusa, a sada jedem svaki dan barem po jednu, ali ne preskačem nikada :)
Eto šta učini drugo stanje. Ne zovu ga džabe tako.

Dakle, jedite umereno i uživajte u vašoj trudnoći, jer brzo prođe. A onda kreće neki nov život kada jedete na nogama, usput, na brzinu ili čak i ne stignete da ručkate. :)